Djorjde Balasevic

Oprosti mi, Katrin


Ekspresni vlak za Pariz
Pula, Trst, Milano
Torino, Grenobl, Pariz
polazi sa cetrnaestog kolosjeka
drugi peron lijevo

Ponavljam, ekspresni vlak
za Pariz, Pula, Trst
Milano, Torino, Grenobl, Pariz
polazi sa cetrnaestog kolosjeka
drugi peron lijevo

Na stanici u Puli
pod vrelim suncem leta
sam cekao autobus
i svirao gitaru

Tad sela je kraj mene
i pitala da l’ smeta
i znam li dobar hotel
u Rovinju il’ Vrsaru

Refren
Oprosti mi Katrin
mozda nisam bio fin
mada si mi bila draga

Oprosti mi Katrin
sve je sada samo dim
nasoj ljubavi ni traga

I rece da je stigla
tog jutra iz Vizona
odvedoh je u mali restoran
s dobrom klopom

Uz sendvice i kafu
onako iz fazona
predlozih joj da dalje
krene sa mnom autostopom

Refren

Sutra sve je bilo
ko da se dugo znamo
na plazi joj na poklon
izronih morskog puza

I nije rekla nista
nasmesila se samo
i pruzila mi ruke
kao sebe da mi pruza

Refren

I mahala mi dugo
sa prozora vagona
pisala mi posle
da pamti sunce juga

I zvala me u jesen
da dodjem do Dizona
al’ tamo ne bi bila ista
nego neka druga

Refren

Racunajte na nas


U ime svih nas
iz pedeset i neke
za zakletvu Titu
ja spevo sam stih.
Ne spominjem proslost i bitke daleke,
jer rodjen sam tek posle njih.

Al’ zivot pred nama
jos bitaka skriva
i preti nam,
preti o duboki vir.
Ja znam da nas ceka
jos sto ofanziva
jer moramo cuvati mir.
Racunajte na nas.

Sumnjaju neki da nosi
nas pogresan tok,
jer slusamo ploce i sviramo rok.
Al’ negde u nama
je bitaka plam
i kazem vam sta dobro znam:
‘Racunajte na nas. ‘

U ime svih nas
iz pedeset i neke
za zakletvu Titu sam spevala stih.
Ne spominjem proslost i bitke daleke,
jer rodjena sam posle njih.

U nama je sudbina buducih dana
i neki se mozda
plase za nju.
Kroz vene nam protice krv partizana
i mi znamo
za sto smo tu.
Racunajte na nas.

Sumnjaju neki da nosi
nas pogresan tok,
jer slusamo ploce i sviramo rok.
Al’ negde u nama
je bitaka plam
i kazem vam sta dobro znam:
‘Racunajte na nas.

Ladjarska serenata


Da od silnih briga Bog posustane
pa me zamoli da ga odmenim
ne bi bilo lepo da mu dok ne ustane
svet na bolje promenim

Ipak, kad vec drzim zezlo cudesno
zavar’o bih trag gromom plamenim
a dotle bih reku skren’o malko udesno
starim drumom kamenim

Pa da kroz moj salas ladje prolaze
i od djerma jos stanu trubiti
da ti bar s basamka gledam obraze
kad ih ne smem ljubiti

Pa da me u sluzbu sam car pri’vati
teget mundir knap, dugmad dukati
da se kad medaljon krenes pokazivati
nemas cime brukati

Pa da i tvoj baba podavije rep
i da drugi list pocne listati
jel’te, gospon-matroz, moze l’ ovaj slep
pod vas oraj pristati

Malen je sobicak srce bekrije.
jednu jedinu moze primiti
al’ bez brige, sve da santa nebo prekrije
imas di prezimiti

Sad utuli fenjer, sakri sibicu
mesecev cu prah tek da istrunim
da u mraku lovim zlatnu ribicu
da joj zelju ispunim

Kao rani mraz


Dolmom idu majski svatovi,
nisu moji nego bratovi…
To da je bratas mladi od mene,
vise niko ni ne spomene…

Svi redom pregli bele pegaze,
da durdevak uz put ne gaze…
Tamburasa tri fijakera,
sram ga bilo kogod zakera…

Oprosti mi. Moja rano rana,
oprosti mi, sreco bogomdana…
Bez reci si na basamak stala.
A na moj zivot
ta je tvoja tuga pala…
Kao pokora…Kao rani mraz…

Gledala me jedna ista Ti…
Ja sam jos i mogo pristati…
Al srce…
Ono se ko jare opire…
Retko ko do njega dopire…

Oprosti mi, moja rano rana.
Oprosti mi,
sreco bogom dana…
Pod nebom je
ognjeno i snezno
Al malo sta jos ume
da ubije nezno…
Da ne primetis…
Kao rani mraz…

Poljem idu svatovi,
svatovi su bratovi.
Mlada prava partija,
lepsa neg bogatija.
Poljem zice strucaju,
momci uvis pucaju.
Muzika ne zastaje,
sa dusom se rastaje…

Za sve je kriv Toma Sojer


Jedne letnje noci tople
Cile, Picuka i ja
poneli smo nesto klope
da se nadje za dan, dva
pa smo krenuli u Brazil
il’ do juznih mora bar

Smisljali smo neki fazon
kovali smo dugo plan
cudno zlato i Amazon
pa je dosao taj dan
Dunavom do Crnog mora
sve je dalje prosta stvar

Refren
Za sve je kriv Toma Sojer
takve knjige ne bi smele da postoje
to je bilo iskusenje
on je tako dobro terao po svom

Za sve je kriv i Misisipi
o kom smo sanjali
na nasoj staroj lipi
gde smo gledali krog krosnju
kako nebom sve do zvezda
plovi Tom, kriv je on

Birali smo dugo camce
maznuli smo jedan zut
poneli smo cak i mamce
da bi pecali uz put
cinilo se na pocetku
da ce provod biti lep

Al’ nestade nam prvo hleba
mucila nas strasna glad
onda grom iz vedra neba
pa oluja, kisa, grad
al’, na srecu, neki cica
tad nas primio na slep

Refren

Za sve je kriv i Misisipi
o kom smo sanjali
na nasoj staroj lipi
gde smo gledali krog krosnju
kako nebom sve do zvezda
plovi Tom na onom splavu svom

Vratili nas sutra kuci
Jao, sto me bilo stid
pa sam hteo krisom uci
sunjao se uza zid
videla me prva mati
opa, vratio se sin

Na to otac rece samo
neka, nek je ziv i zdrav
al’ sam ipak tu i tamo
posle bio cudno plav
pa su me u skoli
dugo zvali Haklberi Fin

Refren

Priča o Vasi Ladačkom

Znate l' priču o Vasi Ladačkom
i ja sam je tek onomad čuo
jednom devet dana nije izlazio iz birtije
kažu da je bio čudna sorta

Otac mu je bio sitni paor
'ranio je sedam gladnih usti
mati mu je bila plava
tiha, nežna, jektičava
umrla je s trideset i nešto

Imali su par jutara zemlje
malu kuću na kraju sokaka
na astalu navek hleba
taman tol'ko kol'ko treba
al' je Vasa hteo mnogo više

Želeo je konje vrane, po livadi razigrane
sat sa zlatnim lancem i salaše
želeo je njive plodne, vinograde blagorodne
u karuce pregnute čilaše
ali nije mog'o da ih ima

Voleo je lepu, al' sirotu
uz'o bi je samo da je znao
voleš jednom u životu
sad bogatu il' sirotu
to ne bira pamet nego srce

Sve se nad'o da će ljubav proći
zanavek je otiš'o iz sela
nikad nije pis'o nikom
venč'o se sa miraždžikom
jedinicom, kćerkom nekog gazde

Dobio je konje vrane, po livadi razigrane
sat sa zlatnim lancem i salaše
dobio je njive plodne, vinograde blagorodne
u karuce pregnute čilaše
sve je im'o - ništa im'o nije

Propio se, nije prošlo mnogo
dušu svoju đavolu je prod'o
znali su ga svi birtaši
tražio je spas u čaši
ali nije mog'o da ga nađe

Mlad je, kažu, bio kad je umro
'sred birtije od srčane kapi
klonula mu samo glava
k'o da drema, k'o da spava
i još pamte šta je zadnje rek'o

Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih
džaba bilo sata i salaša
džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih
džaba bilo karuca, čilaša
kada nisam s onom koju volem
kada nisam s onom koju volem

Znate l' priču o Vasi Ladackom
i ja sam je tek onomad čuo
čak i oni slični njemu
kada razmisle o svemu
kažu da je bio čudna sorta

Provincijalka


Rekli su mi da je došla
iz provincije,
strpavši u kofer snove
i ambicije.

Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja -
shvatih: Bože, ovo je sazvežđe
za nju provincija.

Srce stade kao dete
da se otima,
tražili smo se
po prethodnim životima.

Ostavih iza sebe svet zablude,
promašaje koji tište,
prosto, lako,
k'o neko beznačajno pristanište.

I, da mi je da se
još samo jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim
večnog dečaka
i opet bih smislio
kako da prodangubim,
dok ona ne sleti
niz hodnik Studenjaka.

Gorda, naspram podsmeha
i spletki poslednjih,
usamljeni galeb,
iznad mora osrednjih.

Reči bi sve pokvarile,
samo se ćutke,
pokraj mene stisla,
sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

I, da mi je da se
još samo jednom zaljubim,
opet bih gledao
niz kej, kao niz prugu,
i opet bih znao
da se u oblak zadubim
i čekao bih samo nju,
ni jednu drugu.

Napiši mi pesmu, mazila se je,
nisam znao da li ću umeti,
reči jesu moje igračke,
cakle mi se u glavi,
kao oni šareni staklići kaleidoskopa
i svaki put mi druga slika
u očima kad zazmurim,
ali, postoje u nama neke
neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari
neprevodive u reči,
ne znam.

Napiši mi pesmu, molila je,
i nisam znao da li ću umeti,
voleo sam ju tako lako,
a, tako sam teško to znao da pokažem,
a, onda, odjednom raspored
mladeža na njenim leđima,
kao tajna mapa pokazao mi je
u koju zvezdu treba da se
zagledam i tako,
eto ti pesma, ludo jedna...

Naposletku, ti si dobro znala ko sam ja
otkud sad te suze, moja mila
rekla si da se za to cak brsljan ne hvata
zalud izguzvana svila

To je tako
ne pravi od tuge nauku
mani svetlo na sledecem bregu
okopnice moj otisak
na tvom jastuku
kao jezuska u snegu

Razbicu gitaru
crn je mrak ispunjava
odavno se svoje pesme bojim
pomera u meni neke gene Dunava
pa ja tecem i kad stojim

Ali opet da l' bi ikad
bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi
rekla si da bas
ne umem novce brojati
i da je nista sve sto nudim

Ref.
Naposletku, ti si navek
znala da sam svirac
brosic sto se tesko pribada
da me moze oduvati najblazi Nemirac
da cu u po reci stati
da se necu osvrtati nikada

Redas po vitrini fini porculanski svet
al' ja sam figurica bez ziga
pazi to je bajka sto ti pada
na pamet
fali ti bas ovaj cigan

Tek u jesen otkriju se
boje krosanja
sve su slicne u leto zeleno
naposletku ti si dobro
znala ko sam ja
cemu suze lepa zeno

Draga moja, ti si navek
znala da sam pajac
moj je sesir satra pomicna
usne, tice-rugalice
a u oku tajac
da sam kaput sa dva lica
da sam Gospo'n propalica
obicna

Ref.

DRVENA PESMA

Snio sam nocas nikad prezaljenu stvar
mog drvenog konjica
kanap i zvuk tockica, vrbice zvon
za mnom verni Sanco moj
u pohodu na Nespokoj

Snio sam jos i svoju prvu tamburu
kako ko nocna dama
iz juznog Amsterdama
iz izloga mene klinca zavodi
na smrtne grehe navodi

'Di je to drvo raslo
od kog je tesana
da l' se pod njime
neko nekada ljubio

Otkud u njemu izvor
svih mojih pesama
da l' je to znao
onaj ko ga je dubio

'Di je to drvo raslo
vrh kojih bregova
da l' nas je ista
kisa mladjane zalila

Ko mu je grane kres'o
mati ga njegova
cija je ruka lisca
s jeseni palila, da znam

Snio sam onda krevet, sav u cipkama
obesnu igru vatre, sklopljene salukatre
na uzglavlju ruza u intarziji
pod kojom smo se mazili

Snio sam sanduk, crni, srebrom okovan
novembar, izmaglica i kvartet dragih lica
maleni cun nasred luke pokisle
da me u vecnost otisne

'Di je to drvo raslo
spram kojih vetrova
da l' je pod njime
neko za nekim zalio

Sto ga je grom obis'o
mati ga Petrova
ko je u sake pljun'o
pa ga strovalio

Jedina moja mila, sto si me budila
bio sam tako blizu nalicja vremena
taji se jedno drvo u mojim grudima
gde li ce nesto nici iz toga semena
da znam

Jos i danas zamirisi tresnja

Jos i danas zamirise tresnja
u proljece kao davno prije
jedna tresnja danima daleko
tamo gdje me vec odavno nije

Rekao sam kad poci sam mor'o
uzmite mi i kucu i njivu
samo tresnju ostavite staru
kad navratim da je vidim zivu


Sta to ima u ljudima tuzno
da ulaze u tudje zivote
tko to zivi u proslosti mojoj
a jos nije umro od sramote

Rekao sam u vjetar sam pric'o
nikog nije bilo da me cuje
lijepu pjesmu ne voli bas svatko
neko baca kamen na slavuje



Nije nebo ovo sto vam nude
nije sunce od zlata i moci
kad bi mogli prodali bi Boga
njima niko ne moze pomoci

Djordje Balasevic
Nedostaje mi nasa ljubav


Na jastuku bdim na ponocnoj strazi
kao stari posustali ratnik
kom' svaki put od riznice neba
jedva zapadne mesecev zlatnik
pod oklopom drhti kosuta plaha
vecno gonjena tamnim obrisima straha
koja strepi i od mirnih obronaka sna

Nedostaje mi nasa ljubav, mila
bez nje se zivot kruni uzalud
nedostajes mi ti, kakva si bila
nedostajem i ja, onako lud
ja znam da vreme ne voli heroje
i da je svaki hram ukaljalo
al' meni, eto, nista sem nas
dvoje nije valjalo

Kad potrazim put u srediste sebe
staze bivaju tesnje i tesnje
i skrijem se u zaklon tvog uha
kao mindjusa od duple tresnje
al' uspevam da jos jednom odolim
da prosapucem da te nocas ruski volim
sta su reci, kremen sto se izlize
kad tad

Nedostaje mi nasa ljubav, mila
a bez nje ovaj kurjak menja cud
nedostajes mi ti, kakva si bila
nedostajem i ja, onako lud
ja znam da vreme svemu menja boje
i da je silan sjaj pomracilo
al' meni, eto, nista sem nas dvoje
nije znacilo

Ponekad jos u moj filcani sesir
spustis osmeh k'o carobni cekin
i tad sam svoj
jer ma kako me zvali
ja sam samo tvoj licni Harlekin
ponekad jos suza razmaze tintu
i k'o domina padne zid u lavirintu
tako prosto, ponekad jos
stignemo do nas

Nedostaje mi nasa ljubav, mila
bez nje uz moje vene puze stud
nedostajes mi ti, kakva si bila
nedostajem i ja, onako lud
ja znam da vreme uvek uzme svoje
i ne znam sto bi nas postedelo
al' meni, eto, nista sem nas dvoje
nije vredelo

OTILIJA

Jedva da se secam
dvanaest zvoncica na njenoj bluzici
sam je crni djavo poturio note muzici
vrtela prstic oko dugmeta
starija joj sestra bila kao ukleta
obecale kuci da ce doci i pre ponoci

Jedva da se secam
prvih pet-sest slova njenog imena
mesec nesto flekav, k'o stara trumpeta limena
vitlao Bozic jata zvezdana
mrznuo je Dunav nizvodno od Bezdana
a u nasem kraju, lepih seka iznad proseka

I bas lakonoga, za drugoga zarucena
a za mene narucena kod Boga
moja lepotuska, nedopijen gutljaj vina
dah karmina na krajicku opuska

Ko reci par u spomenar

Jedva da se secam
da je ribnjak bio srmom okovan
tad i nikad vise miris'o je sneg na jorgovan
o, mati joj njena skrila papuce
od mraza ringlov pred kucom napuce
u ocove cizme pa do carde preko verande

I bas lakonoga, za drugoga zarucena
a za mene narucena kod Boga
moja lepotuska, nedopijen gutljaj vina
dah karmina na krajicku opuska

Ko reci par u spomenar
I teski lom u srcu mom

Ti si mali carobnjak koji donosi spas
a svi ti pajaci na pokretnoj traci nek zure bez nas.

Ti uvek znas najbolji nacin,
s tobom lako stizem na tron.
Ti si ta nit, taj retki zacin
koji daje poseban ton.

Ti uvek znas najlepse reci,
ti cak i cutis vise od svih.
Ti imas smeh koji sve leci,
ti od psovke nacinis stih.

Jeseni su učestale, mitrovdanske magle pale, sojke podovile rep.
Naprstak do pola nalij, taman mi još tol'ko fali, da se napijem ko čep.
Poleglo u duši klasje, huk oluje iza nas je, gajdaš bušnih mehova.
Sva se mudrost može svesti na par Božjih zapovesti i par ljudskih grehova.
Ima salaš odma iza svega, di za Božić bude metar snega.
Di su senke smaragda i žada, ni beljih zima ni crnjeg 'lada.
Za oblakom u spokoju lebdi, salaš ni na nebu ni na zemlji.
Nedostupan ni drumom ni morem, valja mi tamo, dok parlog tuge - ne preorem.

Lagao me ko je stigo, od ljudi sam ruke digo, što zbog sebe, što zbog njih.
Strune sam po srcu štimo, odvoleo kog sam im'o, bajke sabio u stih..
Ima salaš odma iza svega, nit ko svrati, nit ko zna za njega.
Poznam ga po bluzi od tila, na mom je štriku jedared bila.
Za oblakom u spokoju lebdi, salaš ni na nebu ni na zemlji.
Nedostupan ni drumom ni morem, valja mi tamo, dok parlog tuge - ne preorem...