Šarenilo mojih malih emocija

Ima jedna suma, iza jedne kuce, cini se obicna kuca i obicna suma.
Tu ja pobegnem od stvarnosti.
Imam jednu zelenu fotelju koja mi sluzi samo za mastanje. Uvalim se u nju i dopustim ti da pridjes sasvim blizu. Toliko blizu da se najezim od tvoje blizine i topline koja ti isijava iz koze.
Toliko blizu da ti cujem sapat u kome mi govoris o nedostajanju podjednako turobnom kao tantalove muke.Tantal? Ne licis na njega, smeskam se. Nije on posedovao tvoj sarm, sapucem i privlacim te blize. Posmatras me cuteci, nemirnim pogledom pokusavajuci da me obuhvatis celu.
Ta celina te je mucila od pocetka. A ja ti sapucem dok ti rukama priblizavam glavu svojoj, da ne podnosim plisane, zatvorene kutije. Generalno ne podnosim zatvoren prostor - vazduh je ono sto mi treba i bilo sta ili ko, ometa to, biva odstranjen.
Tebe bih morala hiruskim putem da odstranim iz sebe.
Toliko te ima da ponekad pomislim obolecu ti od preterane potrebe da me imas bilo gde , bilo kada i bilo kako. Samo da me imas. Da ti se stvorim u rukama, da me cvrsto drzis bez ikakve tendencije olabljivanja stiska. Da osetim tvoju potrebu za mnom.
I sasvim spontano, u toj mojoj zelenoj fotelji, naslonim glavu na svoje levo rame, nakrivim je - ti bi kazao - i osetim ti ruke. Pokusavam da nateram mastu da pogodi tacnu putanju tvojih ruku po mome telu. Svakim delom kojim prodju, nastane uzavrelost koja ne moze da se kontrolise. Negde ti stisak bude jaci, negde slabiji, negde bolno nezan, negde ispitivacki, a onda se ipak cela paznja ka mojim usnama usmeri.
Ja vec zmurim, oblizujem usne osecajuci marinirane tresnje kako mi prevlacis preko gornje, a odmah zatim i preko donje usne. Jezikom pokusavam da uvucem jednu tresnju u usta, ali ti se igras. Ne dozvoljavas mi. Spustas mi tresnju sa koje curi slatkasti sok, niz bradu pa sve do kljucne kosti. Ulepis me u slatkasti sok kao da zelis da me karamelizujes i obezbedis svoju dnevnu dozu slatkisa, do kraja života.
Igra je zavrsena.
Sad te zelim samo na jednom mestu.
Tamo gde nikada nisi bio...
U meni.

TEBI, LJUBAVI

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vrijeme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...

Ako ikada nestanem
to nece biti jer te vise ne volim.
Nestacu kad shvatim
da ne zelis da te volim
i da moram da te ne volim.


Nestacu da me ne bude
u vazduhu koji udises
i da nikad ne osetis
opor miris moje tuge,
da ti ne moram govoriti
o onima koje pokusavam voleti.


Tada, kada nestanem
nalazicu te u ocima u prolazu,
uporedjivacu usne koje ljubim
sa onima koje nikad nisam ljubila
i glumicu srecu nadajuci se sreci
a sanjajuci tebe.


I bicu verovatno najveca budala
ne primecujuci one koji me vole
i cija ce se ljubav razbijati
ko talasi o stene mog secanja
postajuci i sama vremenom stena
kao sto ce se i moja ljubav
okameniti na stenama tvog secanja.