Šarenilo mojih malih emocija

I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.
I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

Sve se ponaša tako kao da stari u budućnosti.
Ja starim i u prošlost. U svim pravcima vremena.
To mi je nadljudski dokaz da sam, sa neke
druge strane ovog istog, ovde već jednom boravio
silazeći sa zvezda.

U tome je bila sva moja ljubav prema životu:
tiha žudnja za onim što će mi možda izmaknuti,
gorčina prikrivena zanosom...

...beskraju ostade tvoje ime,a meni na dlanu ostade vreme
u osam minuta skupljeno...
i ja,drhtaj trena,u kome sam kao pena
oduvana sata kucanjem...

Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah umesto strah da tebe plaši.
Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol umesto da on tebe boli.
Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve umesto putevi tebe da vode.
I nauči da umeš da odživiš svoj život umesto da on tebe živi.
Jer njemu je svejedno da li nas ima ili nema
i da li, uopšte, i mislimo da mislimo.....

Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.

I sve divno,
divno umem,
samo - sebe ne razumem.

Sve sam ovo za njih steko,
niko hvala nije reko,
ko da moram da se zboram
i da ledja vecno krivim
zbog princeva i princeza.

Ko da samo za to živim.
A ja živim, jer se nadam
da me i sad negde ceka
jedna šuma iz detinjstva
i vedrica vruceg mleka
i tišina ispod brega
i plav lepet pticjih krila
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.

Al putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su zatrpane
moje bose decje stope.

Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.

Išao sam da odrastem.

Sad sve mogu.
Sad sve umem.

Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.

Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi
daleko negde u nepovrat...

Ako promeniš red, onaj koji si upravo napustio krenuće brže od onog u koji si prešao.

Treba preskakati nebo
Treba imati samo najveću želju pa će sve druge same od sebe biti ispunjene

I još uvek tu sam ako jednom poželiš poleteti. Moja krila su još tu. Jednako snežnobela i mekana. Samo sam ih morala spremiti u svoju škrinju s blagom da ih zavidni ljudi ne bi uništili. Ne mogu oni razumeti ono o čemu sanjam. Ali svaki dan brišem prašinu s njih i pazim da ne zahrđaju. Bilo bi šteta izgubiti dete u sebi. Ako su ti tvoja krila i ukrali, ne brini. Možeš leteti i bez njih. Samo treba verovati. Budi Petar Pan zauvek... Ja ću biti tvoja Zvončica. Samo nemoj izgubiti čaroliju...

Ne bojim se ja zuba, zubi su mekši od usana...
Zubi ujedaju za trenutak, usne za ceo život...

...prisustvo lijepog je isto
kao bijes divljeg vranca
nema tu nista mirno i bistro
sve oprez
kao jaguar pusten
s lanca...
...

Život je kratak – ili isuviše dug – da bi sebi mogli da dozvolimo taj luksuz da živimo loše.

Volim da svako valja i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato da čovek lakše diše...

Večeras je palo Sunce i iščezlo..
Večeras su zablistale suze..
Zvezde su utonule u njih..
Sutone ljubim ti jutro
dok ogrlicu mora nosim oko vrata..

Posebni ljudi na poseban nacin ulaze u nase zivote ..
I na poseban nacin ostavljaju tragove u nasim srcima..

...znam da si iz Roda vila / Fe/
ali i nama si ovdje ,- m i l a ....