Hey you

push  the tempo

today

Pisma prijateljici.
Ovo su moja pisma , na poklon,  stara 27 godina.

Moram ih vratiti 10.11. za 27 godina.

Ona je jedno veoma opiceno stvorenje

Bad company I can't deny
Bad company till the day I die

Nešto si uradila pa je ovaj blog otišao u levo. Sigurno si levičar, što ne mora biti loše. Evo ostaviću ovde moj današnji dan, suncem okupan


Кренем ја данас из свог насеља ка центру престоног града. Дођем на стајалиште кад тамо код пумпе пролазе аутобуси поред нас као поред османлијског гробља. Они јадни људи около не губе наду да ће им неко стати али ја преузимам иницијативу и спустим се до пијаце. Светог ми Аранђела тамо ми стане бркајалија испод броја 88. Питам га ја зашто не стају поред пумпе, а он каже да су добили напомену да не стају јер ће данас тамо бити радови. Радова нема, ваљда је неко побркао датуме али без обзира на ту ситницу станица је суспендована. Сиђем на Бановом брду не бих ли платио неке рачуне и видим тамо аутобус из завода за трансфузију. Решим да обрадујем некога и уђем да дам крв. Док сам прошао ону процедуру, наслушам се јадиковки персонала о томе како је почео да делује нови закон о раду. Укинули им слобосне дане, прековремене сате, топли оброк, паузу за ручак и још много тога. Све то је остављено на вољу послодавцу да им да или не да. Наравно да неће да да. Зову синдикалца, руже се кроз етар о томе ко је крив за све то. Ова што ми је вадила крв, каже да је њој најжалије што више неће имати слободну суботу. Мислим се рођаци, тражили смо примимо га сад са осмехом. Ово је тек почетак. Скокнем ја до оближње и драге нам општине Чукарице где све раде само да угоде својим грађанима пуњачима буџета. Плаћам рачун за интернет кад ми се тамо изјада она женица, да нове газде уводе разне трикове да је слуде. Сваки дан добија неки нови правилник на енглеском, мора да зове ћерку у Канади, да јој преводи. Обећава ми свечано да се следећи месец нећемо више видети. Свраћам на пијацу. Узмем мало грочанских јабука и сувих шљива, волим те људе тамо на пијаци. Пркосе влаги, врелини и хладноћи целе године. Они ми увек поправе раположење. Дођем ево кући колико пре 5 минута и укључим рачунар, да видим шта има ново. ТВ не укључујем из здравствених разлога. Видим неко окачио прилог о посети нашег премијера Бриселу. Наша Ана утабава наш пут у средиште среће и изобиља. Ја јој верујем и надам се искрицама у погледима њих 2. Ако се смувају можда нам и опросте који мањи грех из наше ружне прошлости.

Nisam znala gdje, pa ajde, ovdje cu...eeee

U osnovnoj skoli smo pocinjali sastave sa: Bio je ljep suncan dan. E ovaj nije. Bilo je mokro od otopljenog snjega, opet sam se jedva snasla za parking, bilo je prerano za moj pojam, jer nisam uspjela popit kavu, a zbog nagovora da moooram nesto stavit u usta (inace 4 puta uzastopno nisam bas nista), zvakala sam u zurbi pola banane koju sam podijelila sa djetetom. Dolazim vec peti put na tu infuziju. Ne prija mi. Osjecam blagu mucninu i pricam sama sa sobom kako je to za moje dobro...kad je gotovo, obavezno idem kuci lec. Osjecam istovremeno pospanost i uznemirenost. Poslje me prodje. I onda me taj dan nije proslo. Nakon 5 minuta , osjecam da mi je muka...a bas se pogodila ova smotana sestra, ima ih 4, sve su ok, osim ove...nekako ...kao da nije zdrava, pa izbjegava kontakt ocima, daje odgovore gledajuci u pod, cudno bas. Joooj, mahnem joj, meni je muka, donesi mi vrecicu nesto...ona izbekacila oci, ajme sestro zasto bas ti...ide nosi...ja joj govorim, vadio mi iglu, past cu u nesvjest...zadnje cega se sjecam to su njene unezvjerene oci.... i taj prelaz iz svijesti u nesvijest ......sanjam, bas mi je lijepo, toplo, otvaram oci, 5 glava vise mene i doktorova bijela dugokosa....jesi dobro....jesam. Brisu nesto oko mene...ruka mi sva krvava, jer je igla naknadno izvadjena, pa sam se ja tokom bacanja u nesvjest izgleda sama izbola....komuniciram normalno, ali mi je muka ako sjednem. Dolazi hitna, izdrndali me, a ja sam htjela sama kuci, samo da me prodje muka, da lezim jos 20 minuta,  ma nista ne daju, polegnu te htio ne htio, odmah predstave praktikanta, bodu , pokazuju mu, a ti u onom tunelu od vozila i razmisljas, auu, gdje mi sad osta auto. 
Bolnica je posebna prica...lezis tamo i bogu se moli za zdravlje, jer prvo kad te dovedu, ides na prijavnicu gdje te ispituju kao na sudu....moras dat brdo informacija da bi usao...onda te ubace kod dr koji ti na brzinu vidi srce, opet vadi krv, nesto caprka i bum ides van, u cekaonu, i tu pocinje blues. Tu stoji praktikant koji ima jedva godina za bilo sta , koji se smjeska svojim lijepim licem i na sva pitanja daje odgovor da ne zna. Pojacanje stalno pristize, bilo 2 kolica kad sam dosla, za sat dva, ima ih deset. Ima tu jedna baba, Anna Marie joj pise na plocici. Stoji ti vise glave , bez pristojnog rastojanja. Pitam je , a koja je njena funkcija. Kaze, ja sam u penziji, ali dolazim u bolnicu 2 puta sedmicno, dobrovoljno, da si skratim vrijeme. Drzi ruke poput Merkel i kaze....sad sam popila casu vode, pa cu opet za sat, znas , ja ti na svaki sat popijem casu vode. Ustanem , odem do toaleta , napravim si taj krevet, skinem posteljinu da bih dala krevet onom kom treba. Obidjem ove sto leze, a  da nemaju nikoga, upitam jel im treba casa vode ili nesto.... i provedem 8 sati cekajuci, praznog telefona, posmatrajuci druge ljude.  Srce mi je dobro, falilo mi je kalijuma u krvi, to su mi smuckali, odmah sam zivnula. Vratila se , nakon 8 sati cekanja, pjeske od bolnice do centra gdje mi je auto ostao parkiran, pokupim onu kaznu sa sofersajbe i mislim se, ako mi jos neko spomene hitnu, pobjec cu kroz prozor. Danas sam im odnjela bombonjeru, naravno, prekidamo sa infuzijom, ali nastavljamo sa tabletama, zapravo ja mislim da cu zbrisat tj. promjenit doktora.

Jede mi se burek .

Svim zenama zelim sretan praznik