Nešto malo paučine

Krali smo vreme za nas



Stojim na ulazu,pod nadstrešnicom ispred kuće i gledam u stazu na kojoj su tragovi kišnih kapi u prašini.Hladna kiša se prikradala kroz noć.Razmišljam da li je moguća šetnja bez kišobrana. Posmatram tamne oblake,koje se prevlače kroz nebo i mešaju se sa sumrakom.Hladan vetar uporno duva i isteruje iz oblaka sitne kišne kapi. Zakoračim...krećem u noćnu šetnju. Osećam kako mi kapi klize niz lice, dignem glavu, zatvorim oči na tren. Nailazim na baricu, koju je kiša stvorila. Laganim koracima preskačem, povučem rukav jakne preko zglobova i ubrzam korake.I ako je napolju hladno od kiše i vetra,u sebi nosim onaj čudni, topli osećaj koji mi obuzima celo telo. Toplo sećanje na tebe ,na neke slike koje volim i rado im se vraćam,oživljavaju u sumrak...
Sećam se jednog našeg susreta,ovakvog kišnog jesenjeg sumraka,kada smo tako pripijeni, zagrljeni hodali. Naslonila sam lagano glavu na tvoje grudi, samo na kratko kao da sam htela od umora da predahnem. Čula sam ti srce kako lupa sve jače i sve brže kao da ga goni nešto.Tvoji nežni prsti koji su mi dodirivali lagano kosu, donosili su i meni i tebi vanvremenski spokoj. Nalazili smo se sami u polumračnoj sobi, osvetljenoj škrtom svetlošću ulične svetiljke, koja se probijala kroz rupice spuštene roletne.
Soba koja je tada bila naše utočište ceo svet se nalazio baš tada u njoj. Sva naša radost je bio taj susret, u toj sobi...Kratak , jedva dočekan, nas dvoje stisnuti u zagrljaj, poneseni strašću...
Bio je to susret dvoje koji se dugo traže u noći bez svetla, izbledelih tragova, nejasnih strahova, nadanja, strepnji, želja i čekanja...
Vreme nas je , ipak , uvek požurivalo negde, rušilo nam svaki sekund sreće stvorene na prostoru te sobe. Zvuci od spolja su se i pojačavali , a mi nismo ih želeli, samo smo želeli da budemo što duže sami, pripijeni jedno uz drugo.
Otkucaj sata jasno su se čuli,svaki otkucaj je bio kao ubod tupim nožem u srce...
Reč "moram" koju izbegavam da izgovorim u bilo kom vremenu ipak pogled na kazaljke me primorale..."Moram da krenem!"-izgovorila sam sam sa puno tuge u glasu. Škrte reči nisu nadolazile a bilo ih je ,obostrana želja da se baš tad kaže nešto lepo. I osmesi su nam se gubili kroz kratke poljubce, pa nam se činilo kao da se ljubeći opraštamo, kao da je ovo zadnji susret i ko zna da li ćemo se još nekad videti!
Odlazim prva do vrata , zastajem , poželela sam da kažem toliko toga...Umesto toga, žurno se vratim do tebe, zagrlim još jednom poljubim te nežno uz osmeh, blago dodirnem ti lice, samo da proverim da si sigurno tu , predamnom i da nije samo neki san...
Toliko toga bismo hteli , a tako malo nam se nudi...Zamnom u sobi ostaje samo miris kože, kose i parfema...pogled na krevet, izgužvana postelja gde su pre samo nekoliko minuta dva tela gorela...
Još uvek koračam polako , kiša istom upornosšću pada .Noć...tiha noć. Još me vuče želja za šetnjom.Osećam poznatu prazninu i kako mi nedostaje stisak tvoje ruke u mojoj. Osećam kako mi nedostaje tvoja ruka oko mog struka, blagi dodir po kosi i miris tvog parfema. To se sada samnom sećanje druži, uzalud se nadam da ćeš me iznenada stići. Osvrćem se i gledam u mrak.Ništa...Koračam sama , a bilo bi tako lepo koračati s tobom....

Cudna sudbina ......



Kako je cudna covekova sudbina...taman kad ti vec od samaranja gore obrazi,koje si usput vecinom dobio bez razloga,stane ispred tebe i pomalo cinicnim osmehom na licu ti pokaze na jedan ulaz ,cak sto vise
vuce te za rukav ,gura da udjes.
Kad se priblizis ,kroz otskrinuta vrata ,cujes muziku koju samo ti volis,kao da sviraju samo za tebe,melodije poznate od kojih ti prodje jeza kroz celo telo.
Nutka te : udji ,...udji slobodno ovde se ispunajvaju zelje,ne dobije svako priliku da mu se ispune.
Jos se kolebas ,ali ljudska radoznalost je kao mackina ...ne da ti mira...mislis ,samo cu da zavirim ,pa sta ima lose u tome?
Polako otvaras vrata ,a pred ocima ti se pruza milion razloga da zakoracis...Cekaj ! Ovo je kao restoran...Nije ti nista jasno. Primetis da je sala podeljena na dva dela. S jedne strane stolovi postavljen sa kraljevskom vecerom,svecama koje plamte u duginim bojama,kristalnim casama sa kojih se odbija svetlo svece na zidove ,stvarajuci prekrasne odsjaje.Svi stolovi su postavljeni pored prozora,sa predivnim pogledom . Pljuvacka ti se skupi u ustima...
Onda privuce ti paznju druga strana sale ,gde na stolovima ima obican karirani stolnjak bez kica i sveca a na stolu stoji samo casa limunade.
Sad ti se vec vrti u glavi...u cemu je fora? A Ona gospodja Sudbina stoji iza tvojih ledja i pokazuje ti na raskos. Sedi ...kaze umiljatim glasom ,vidi ima svega ....a tebi oci ostali zakovani na kariranom stolnjaku i limunadi.
A cena? Koja je cena? -pitas tiho ,skoro da sapces.
Aaaa ,pa znas sve ima cenu! Ali to se placa tek posle.-recen ona s jos cinicnijim tonom i smehom skoro da vristi od pakosti.
Predugo razmisljas...a ona vec tipka lepljivim prstima po stolu. Hoce da te zbuni...Napravis dva koraka prema raskosu...okrenes se i u njenim ocima vidis plamen zla,pakosti,cinizma ....
Shvatis da ako samo posegnes i prstom za taj primamljivi raskos,zakopala si sebe.Racun ce biti prevelik ,a ti ces ostati duznik celog ostatka zivota.Dzaba ces imati u ustima najlepse ukuse sveta,dzaba ces imati pogled od kojeg svima zastane dah...kad u srcu ces osetiti uvek stezanje i znaces ...duzan si celog zivota.
Trgnes se naglo,i sednes za sto sa limunadom. Zacudjeno te gleda,jesi poludela?-pita te.
Nudim ti sve a ti biras -nista? Urla ,skace ,ocima seva....a ti mirnim tonom saopstis:
Neka nemam pogleda na raj ,gledacu kroz pukotinu,neka necu ziveti uzivati u gozbi ,jer u stvari nisam ni gladna...od prevelikog putovanja samo sam ozednela. Ali cu uvek imati dostojanstvo ,mirnu savest i bolje da budem tu gde me trebaju svi ,nego da budem sama tamo gde me niko ne treba.
Ostala sam da sedim sa mojom limunadom ,sretna i zadovoljna a nek raskos nudi drugima ,jer ja nisam kupac za to.

KADA KIŠA PADA....

Svaki put, kada kiša pada....nedostaješ mi.Pokušavam , ne misliti o tome šta smo imali,šta smo mogli imati ...
Ne uspevam. Dok posmatram kišne kapi ,koji klize graciozno,polako i ulivaju se negde na sredini stakla prozora u jedan majušni potočič,koji brzo sklizne do dna...setim se tebe.
Pre nego sto stigne do dna, zablista dok se svetlo ulične lampe prelama na njoj.
Tako sam i ja ...zablistala, pored tebe na tren,samo na tren! Stvorila iluziju savršenstva s kojim nisam umela da održim korak.
Bio si moj jutarnji osmeh, videla sam te u peni tek skuvane kafe, na ulaznim vratima kao senku...
Dok si bio tu , sunce je umeo toplije da greje, noći nisu bili toliko mračni s puno sablasnih šumova.
Kad bi šetali i slučajno mi štikla u rupicu zapela, a ja se zateturala, držao bi me još jače s izgovorom ...tu sam, neću dozvoliti nikad da padneš.
Sećaš se ? Večerali smo , a ja umočila pomfrit malo više u kečap, pa se razmazala na ivici usne....sećaš se? Uzeo si salvetu , nagnuo se i kao malom detetu obrisao usta....prvo sam te iznenadjeno pogledala,a onda se smejala kao luda...a ti si samo onako usput rekao : volim te musavice mala....
Govorio si da sam bas ona koja je za tebe stvorena, ona koja tvoje nedostatke dopunjava, da sam....., da bila sam sve...
Do onog dana , kad si ležerno i bez valjanog razloga izšetao iz mog života.Ne osvrćući se zatvorio bučno za sobom ulazna vrata.Izgovor koji ni onda nisam shvatala,me i danas proganja. Znam de je detinjasto ,jer takvi razlozi ne postoje u reali ...ne mogu postojati i porušiti savršenstvo koju smo gradili, i izgradila do pola.....
Nije bilo svadje, vike , prebacivanja....zato ni dan danas ne mogu da shvatim, a možda nikad i neću....
A kad se prisetim te večeri užasno padala kiša.Stajala sam ispred prozora, kao i sada.Posmatrala kišne kapi koji su se nabijali na staklo i munjevitom brzinom stapali u potočiće,klizući se do dna prozora. Čula sam užurbane korake, a kroz zamagljeno staklo i umusano od kiše, ugledala sam siluetu ...ugledala sam tebe.Dotrčala do vrata , brzo otvorila a ti si uleteo stresući sa sebe kišne kapi po pločicama.Pomogla sam da skineš kaput i onda ugledala u tvojim očima nešto čudno.U prolazu si me poljubio u obraz,i dobacio :kako ti prošao dan?, -dok si za sobom zatvarao vrata kupatila.Ja stala na dovratak i viknula -super kao i uvek....jesi umoran , čekala sam te da večeramo?! Ćutao si ...ja se okrenula , i postavila sto....Čekala sam...dugo si se zadržao. Seo si , i čudno prećutao celu večeru. Ja sam prebirala viljuskom hranu po tanjiru ....osećala sam napetost, nervozu i čula sam previše tišine u vazduhu.Pred sam kraj večere si me pogledao , uzeo mi ruke u svoje dlanove i rekao: Večeras odlazim i neću dolaziti više.Izvini ....volim te ....
Odjednom me tišina koja je nastala počela da davi. Reči mi se zaledili u grlu...milion pitanja , a ni jedna da napusti usne. Video si da mi nije ništa jasno, pa si nastavio....previše, previše te volim. Ne mogu ...razumi me ,ne smem više...poleduću...nisi ti kriva...ja sam ....vezao sam se za tebe a nisam smeo...ne...a sad ne mogu da živim sa saznanjem , da ne mogu da se budim pored tebe.....izvini ....volim te.
Ustao si , poljubio me do tad najsnažnije, naj strastvenije...uzeo svoj mokar kaput i užurbano zatvorio snažno za sobom ulazna vrata.
Čula sam unutar sebe lomljavu...nešto poput pucanje bukve u ledenim planinskim noćima.Sablasni zvuk od koje ti se zaledi krv u venama a uši ogluve na momenat.Onda tišina.....Doteturala sam se do prozora....ni sama ne znam koliko sam tu stajala, ali kiša već prestala da pada...staklo se osušilo od vetra....ostali su tragovi malih potočića....
Od onda kad god kiša pada ja stojim pred prozorom i čekam da se pojavi neka silueta, čujem sitne užurbane korake, krenem prema vratima...onda , na polovini sobe stanem , vratim se do prozora ,koraci koji su bili pred vratima se udalje , a ja i dalje posmatram kako se stapaju kišne kapi u male potočice i u duši još uvek zaplačem.

HEJ TI!



Ti ! Baš Ti, ubica ženskog srca! Tebi se obraćam! Ne okreći glavu , i ne pravi se da me ne čuješ! Znaš, da mrzim to! Hoću da me saslušaš, a onda ....onda idi i ne osvrći se !
Dozvolila sam ti , da ušetaš u moj život s rukama u džepovima.Ne dajući ništa a usput uzimajući sve...sve što se uzeti može. Srce,dušu, dostojanstvo, osmeh,....bio si gospodar mojih misli i vremena...
A šta si dao za uzvrat? Skoro pa ništa ! Lažem, ipak si mi dao nešto. Bio si velikodušan i poklonio si mi suze, besane noći, nemir, večiti osećaj krivice u duši ,koji me proždrao iznutra kao termiti .....
Svaki dan si uzimao, kidao deo po deo mene, sladio si se mojim suzama...bol koji si mi nanosio solio si omalovažavanjem ,gruboćom i ciničnim krikovima koje si ti nazivao - smejanjem.
Trpela sam...zašto? - I ja se pitam. Kažu ljubav ti zamuti pogledi čini da svet vidiš drugačije. Mene je oslepela, napravila budalu od mene! Što si me više povređivao , više sam te volela.
Ne, nije to bila ljubav! Sad sam već sigurna u to , samo želja....glupa ,nesebična želja da nekom pripadam. Nečija druga polovina.- Polovina čega?
-Glupost....svaki čovek je sam po sebi celina. A te polovine su izmislili dosadni pesnici, pevali isfrustrirani i razočarani pevači. A mi lakoverni ljudi, poverovali u stihove i note. Dozvoljavajući da se uživimo u tuđe sudbine,žalimo tuđe gubitke i plačemo na tuđem prokockanom životu.
Pogledaj me! Ravno u oči. - Šta vidiš? - Ništa ....sivilo...jesam li u pravu? Nekad su me zvali :"devojka sa modrim jezerima u očima"!
Jezero si presušio s tvojim rečima i delima, a meni ostavio hladno ,sivo i isušeno korito u očima.
Daj mi ruku ! Ne opiri se...pipni...,baš tu ! Ne osećaš ništa? E pa vidiš ni ja! Nekad je tu kucalo srce . Jurio ,udarao, čak se i čulo . Sad ? Kao umorni starac jedva ide, sat koji otkucava sve tiše i tiše...dok ne stane!
Pitaš se zašto ? O, ludo moja, pa zdrobio si ga,gazio po njemu,bacao u prašinu i trovao polako !
-Besan si ? -Neka ! - Dižeš ton? - Ne čujem te, ogluvela sam na tvoje histerije i optužbe. -Vidiš ? -Više ne drhtim,ne nerviram se i ne plačem. Stojim mirna pred tobom ,puna samopouzdanja ,koja sam skupljala ovih dana ,da ti u lice saspem : NE UMEM VIŠE DA TE VOLIM, PRETVORIO SI ME U KAMEN !
A sad ....idi ! Čuješ?! Kreni...i ne osvrći se više ! Neću da ti oprostim više nista, neću da molim i prosim za tvoju ljubav,pažnju i poneku lepu reč !
Ne! Činila sam to predugo i sve je usput izgubio smisao...
Treba mi mir...moram da se saberem ,da vratim osmeh ,koji si mi skinuo sa lica,da ponovo napunim jezerca, da pokupim krhotine svoga srca s puta.
Znam,trebaće mi vremena i truda da spojim i stavim sve na svoje mesto, ali ne žurim....vremena barem još imam ....
Još si tu?-Vreme ti je da kreneš !....Možda te tamo negde čeka neka...i nadam se ,iskreno se nadam ,da će te voleti barem upola kao ja, a Ti da ćeš je umeti ceniti i voleti više nego mene.....

Zbogom!

Dopada mi se Niki tvoj blog...

RASKRSNICE ŽIVOTA



Umorna sam od traženja ljubavi na beskrajnim ulicama života,umorna od laganja samoj sebi da prinčevi ipak postoje.Stigla sam na raskrsnicu i moram izabrati put.
Put sećanja,zaborava ili kajanja.Samo je jedna staza ostala ne obeležena.
Zatvaram oči da, razmislim malo...sećanja...šta imam od toga?Neću lagati bilo je i lepih i tužnih dogadjaja.Ali vredi li ostatak života provesti sećajući se nekih iskrzalih,pocepanih i požutelih stranica života?Živeti u prošlosti samo od sećanja? Ne!
Okrećem se...zaborav?Ima i toga,ne bih nabrajala... tužno detinjstvo gde su vladali tudji ratovi,nemaština i beda koja su nas spustila do samoga dna.Ali zaborav i onako dodje sa godinama ,kad postanem stara možda se neću sećati ni prthodnog dana.
Kajanje...tu zastanem malo,ima li nešto zbog čega bih se kajala?Ne znam,ne sećam se.Uvek sam živela za danas!Svesno sam ulazila i prihvaćala sve što mi taj dan donosio,bez obzira šta je bilo!Nikad se ne bih kajala!Onda bi bilo da sam uzalud živela!!!Ostaje mi put koji nema obeležja.Zakoračim i stanem...šta me tu čeka? Nema nazad! Pred očima mi kao slagalica vrte se slike života,koju treba samo složiti da postane cela slika.
Onda shvatim ,da bez ljubavi sam samo pola čoveka,gde ima ljubavi tu je i ljubomora,pod ruku idu kajanje i zaborav.
Znači krug bez početka i kraja.Gde nekog raniš ili budeš ranjena.Želiš da zaboraviš,ali ne možeš jel su tu sećanja.Sećanaj koja ti život ostavlja ...pomažu ti da stare dane proživiš s osmehom i bez kajanja!!!

Upravo prolazi .....



Upravo sad prolazi ...
Pustam ga,...nek ide ...
Dozvolim da nestane.
Naivna pomislih , dobro mu je
tu kraj mene ...
Sevne munja , udari grom
Bila je to ljubav s nekim ...jednom ....

Vidim plavu pticu iznad nas ...
prelete u nepovrat...
Ostavlja za sobom , mali, krvav trag ...
Iz srca mu viri zica bodljikava ,
iz kljuna suva travka i jedna slama ...

A ja prokleta s njim bih galopirala
Na indijskom isaranom konju od snova ...
Saman se trese poput noza
Pod nogama od blata i mocvara....

Od onda ...njega vidim , gde god mi pogled odluta...
Dom mi postala u paklu- jedna kamena kuca ...
krhotine od rasprsnutog raja,
Tekucina iskrivljenog ogledala...
Gde kresnice svetle do beskraja....

JEDNOM SAM SANJALA BUDNA



Na crnoj svili rasuti srebrni biseri koje trepere...noć...žuti mesec obasjava ceo grad.Tišina...samo se slavuj čuje negde u daljini.Peva svoje beskrajno,tužne pesme.Okolo se širi miris čežnje,poznati slatki miris...Spustim se na mekanu travu,rukom lagano prelazim na površini,samo da mi prsti dotaknu.Da osetim taj svilenkasti dodir,golicanje.Legnem,zemlja je toliko topla!Otvorim širom oči,gledam u tamno nebo,tražim zvezdu,jednu posebnu...jednu koja je sjajnija od ostalih,koja snažnije treperi.Ne mogu da je pronađem,okrećem glavu pa se prepustim.Mašta me ponese na svojim mekanim krilima.Dozvolit ću sebi,da sanjam otvorenih očiju,i dok budem sanjarila neću dozvoliti mislima, da ni na tren odlutaju u stvarnost!Ne!Nocas ću pustiti dušu da poleti na lepršavim krilima i ponese me tamo gde je sve savršeno i lepo!Napustiću surovu stvarnost ,gde nema tebe!Ove noći ću biti sretna,sanjat ću bajku sa sretnim početkom,princem i princezom...i što je naj bitnije bajku koja nikad neće imati kraj!Učinit ću da vreme stane,da sat sudbine ne kuca više,da ne broji sate i minute!Osećam da imam moć dobre vile i zaustavljam vreme ovog trena ,ovde i sad!Lagano otvaram olovna vrata svoje duše,i kroz tako otškrinuta, vidim razigranu svetlost,treperi u duginim bojama,laganim i sigurnim koracima ušetam u svoju dušu.Tu sve miriše na ljubav,sreću,Tebe i na nas.Uzdignem se iznad,biću čuvar naših snova, koje nikad nećemo prestati sanjati. Biću princeza tvoje mladosti,koju ćeš ti poljubcima svako jutro buditi.Ti ćeš biti moj hrabri princ,koji je dojahao od nekud na jednom belom jednorogu.Grlit ćeš me svojim snažnim rukama,milovati po kosi,ljubiti nežno...nećes hteti nikad otići,ostaćemo zajedno,zauvek u ovom prelepom i prokletom snu.Kažem prokletom, jer nije stvarna!Samo jedan san koji nije dosanjan.Koliko god želela da ostanem,ne mogu...nešto me vuče,neki čudan osećaj,bol koji me obuzima i zatvara vrat mojih snova.Osećam opet miris daljine,koji me vuče za ruku nekontrolisano a ja čak i ne znam gde?Tonem negde duboko,u dubinu mora svojih davno isplakanih suza.Htela bih da zaplačem,ali nemam više suza,samo jedna...ona zadnja pobegla iz oka,skliznula niz obraz i pre nego što sam je dotakla,nestala.Više nisam sigurna ni u šta,ni ko sam niti šta tražim ovde?Kasno je za bilo koja pitanja, jel odgovora i onako nikad nema.Sve se izgubilo,sve osim sećanja,koja više nisu tako lepa.Bude tugu u meni i otimaju mi osmeh sa lica.Postanem svima neprepoznatljiva,ali ne i sebi!Jel ja sam svesna svoje slabosti,uništavaju me ali i prolaze!Tiho i polako...možda zauvek. Trgnem se i shvatim da je sve bilo san i da je već odavno dosanjan.Pustiću te da odeš,ostaćeš mi u sećanju,da te se sećam!Jednom u snovima sam imala princa kome sam ja bila voljena princeza,jednom sam sanjala budna.....