Jorgovani

Često je Vera P. svoja popodneva provodila šetajući gradom razgledajući izloge, iako je više gledala kroz njih nego u njih. Ponekad je od uličnih prodavaca kupovala cveće, u maju to su uglavnom bili jorgovani ili đurđevak. Sela bi zatim u baštu nekog restorana, ispijala natanane svoj kratki espreso, zapalila cigaretu i posmatrala prolaznike.
I tog popodneva Vera je sedela pored uredno oblikovane žive grade koja je omedjivala prostor bašte, pustila vreme da teče, kao što je činila sa svime na šta ona lično nije mogla da utiče...Podigla je ruku da skloni pramen kose koji joj je padao preko lica i.....ruka je ostala u vazduhu, a Vera zahvalna nebesima što je sedela. Na korak-dva od nje spazi poznata pleća i ruku prebačenu preko nekih uskih ramena....I prste je uspela da zagleda; iste one koji su, činilo joj se, donedavno, bili na njenim ramenima, bedrima, grudima i tako posednički gospodarili njenim telom, čulima i kojima se ona predavala nekako hrišćanski skrušeno....
Znala je ona dobro da nema šta da zameri Ivanu K.,da su se oni jedno drugom jednostavno desili, da je trajalo dokle je trajalo i da je Ivan najmanje kriv što je posle njegovog nedolaženja njen život ličio na prokletu avliju....
Vera oseti potrebu da se što pre vrati kući, da zatvori prozore, da plače naglas, jako, još jače...I dugo. Palo joj je napamet da se spakuje, da se u neke nepoznate vilajete odmetne, ali je dobro znala da će sve svoje poneti sobom i da nikakvi novi vilajeti neće izbrisati slike zauvek urezane u svaki deo nje,
postojane i sigurne kao što je onaj bedem na Dunavu gde je prvi put njeno telo gorelo dok je Ivan K.uzimao onako, čas nežno, čas alavo...
Ušavši u stan, ipak nije gasila svetlo. Buket jorgovana stavila je u vaznu i setila se stihova Marije Pavlikovske Jasnoževske....

Slepa sam. Oslepljena majem.
Ništa ne znam sem da jorgovan miriše.
I usnama samo poznajem
da ti nisi Ti više.


Cele te noći Vera P. je sanjala vence jorgovana kako plove Dunavom, hrleći u zagrljaj Crnom moru.