Ovo sam ja....

Kada se rodimo, mi smo svi kao neizbrušeni dijamantć, kao kakva glina smo, vaja nas po malo život, vajaju nas ljudi, dogadjaji, situacije. Vajaju bespoštedno a ponekad da, baš mrve. Baš to. I ne štede koga udaraju i kolikom silinom zapravo. Kao što je umni rad fizički neizdrživ tako je nekada u duševna bol fizički neizdrživa po meni, jer sve ima svoje granice, nakon kojih čovek mora da kaže, stop, dosta i nema više. Ne može više. Neću više i ne želim više. Vreme kada shvatite da ili je to što radite prosto pa pogrešno, ili nije adekvatnim pristupom prezentovano, ili su to da kažem ljudi koji nam nisu slični pa ne može doći do usaglašavanja ili ima po malo od svega? I podigoh ja tak maleni ali bogami poooveći bedem i zid oko svoga. Da, da. Malo, po malo, situacija, malo po malo dogadjaj, malo po malo ljudi..Dodavaše oni tako velelepne ciglice na moje lepo srdasce, kao da je to nesto baš superiška njima. Pa, da..ne valjam. Očigledno samo sama po sebe, jer svašta umem istrpeti i oprostiti.Razumeti i truditi se.I shvatih Vam ja to drage moje i drage moje, još to u obdaništu, verovali Vi ili meni to, jer ja imam neverovatnu moć opažaja.Zapazanja. Zaista. I sta neko koga sretnemo u našem životićima zna o nama zapravo, šta? Šta u tom datom trenutku moze znati o nama samima? Samo ono što trenutno prozivljavamo, sta nam se trenutacno desava, ono što smo mi voljni i radi da ispricamo, da damo na znanje, da obelodanimo ili da damo srce opet, posve skroz i na dlanu, ako zeliš da uzmeš ga..I voliš ga, da to maleno srdasce. I dosta cesto me ljudi pitaju, u komunikaciji sto sam tako nepoverljiva, dosta zatvorena, misticna nekako.Oprezna. Iz dosta razloga. Da, iz dosta. I tu bi trebalo poviše vremena da sve ispricam, da sve potansko stavim na papir, da sve objasnim i kažem. I verujte mi, kad Vam kazem, da imam tu potrebu. Imam. Da se nekome bez zadrske poverim. I svaki put kada spustim gard, iz nečijih korica me rani mač. I zato kada kazu, hajde, pa kazi, pa reci, i na kraju uvek znam izgube i razumevanje i strpljenje na kraju ja se sve više i više neprimetno zatvaram. Dižem taj bedem, opet po ciglicu neprimetno. A ne želim. I kako je to teško za razumeti me, ne krivim nekada ljude sto ne mogu da me razumeju, mozda nekada i ja sebe ne pojednostavim dobro da im pomognem razumeti me. Ili sam ja pak odviše komplikovana ili prezahtevna, ali koga rani neko taj se ne prepusta odanosti necijoj na jedan, dva, tri...Ne ide to tako ma koliko ja to zelela, jednostavno ne ide. I znam ja da niko nema vremena i nema strpljenja, ja to znam i osecam, jer ako to nije sve i odmah, odmah si isutiran i odbacen, a mozda opet i ja preterujem sa tom povucenosšću, ne znam...Ali kada bi imali samo malo strpljenja za mene, a da to nije u stilu, aha pa koliko to vremena treba da ti nekome otvoriš svoju dušu, jer to ipak jeste rok ipak jeste, prećutni rok, mozda bih ja to uspela brze da prebrodim i uspesnije se uhvatim u kostac sa tim. A kada krene napad, ja se povlacim, jer ja pritisak ne volim. I zasto ne moze ta mera nikada, da me neko razume i shvati koliko ja od mišića najmanjeg želim grandiozan i odvažan lavić postati, ali da je za tako nešto potrebno vreme? Jer nije ni lav od miša postao za dan, pa ne može ni prostodušni malecni i sladak mišić postati lavić za pola dana...I hoću li ja uspeti u tome, hoću li? Pre ili kasnije pustiti se moram, neumitno je to..ali hoće li imati ko da me uhvati ako let rezultira padom? E, to je pitanje. Mozda bi i ja bila odvaznija kada bi znala da je na trapezi ipak sigurnosna mreža. A mozda zapravo kao što sami se radjamo, samo sebi rušimo iluzije, mozda smo upravo mi baš saami sebi najveći neprijatelji da ne vidimo tu sigurnosnu mrežu, koja se zove zapravo Ja? I zapravo koliko je malo potrebno da se covek odvazi, da napravi pomak..Moj je očito baš takav, mišiji, naprosto mic po mic...i treba vremena. Pa, ko je voljan da saceka i bude strpljiv eto mene, ko ne ume, ja moram tako mic po mic, ne umem više lavovski. A mozda i umem,ne znam...Možda mi samo opet treba pokazati kako......