LAVINA

Kako sam mogla pomisliti da ce me zivot postedeti? Da nikada necu doneti pogresnu odluku, da necu imati nedoumica, da necu osecati krivicu, da se nikada necu kajati! Zbog onoga sto jesam, ili onoga sto nisam ucinila!

Da sam tada, tog dana, znala kakvu cu lavinu dogadjaja pokrenuti, koliko cu sebe i one oko sebe, povrediti, nikada ne bih ucinila ono sto nikako nisam smela.
Jedna bezazlena sala, jedna poruka, pretvorila je moj zivot u zacarani, kosmarni krug.

Koliko god da sam u proteklih godinu dana razmisljala i vracala se u proslost, nikako nisam uspevala da pronadjem taj trenutak u kome sam izgubila razum.
U kome sam izgubila sebe.
U kome sam zavolela tebe.

Zar je misao toliko mocna, pitam se sve ovo vreme ?
Kako se dogodilo da se taj lagani lahor, taj povetarac, pretvori u oluju koja pustosi sve pred sobom?
U oluju koja je opustosila moj razum,moju dusu.
Moj zivot!

Silina zelje, snovi, mastanja, srucili su se na moje telo, na moj um, kao lavina, preteci da me ugusi, zatrpa, unisti, pokori. U grudima zelja toliko jaka da mi razum oduzima. Zelja razuzdana, silna.

Moje telo ne moze da podnese.Slomilo se. Predalo se.
Zelim te! Zelim da moji prsti dodiruju tvoje lice,tvoje telo!
Trebas mi! Trebas mi vatru koju si zapalio da ugasis...
Osecam te...
Osecam tvoju zelju.
I gorim!
Sagorecu od siline tvoje zelje, svoje zelje, strasti koja unistava.
Osecam tvoje ruke. Dodire nezne kao svila.Zestoke!
Jos zesce....
Osecam, a ne dodirujes me. Osecam tvoj topli dah na mom vratu, tvoje zube koji se zarivaju...
Nisi pored mene, ali ja osecam svu toplinu, svaki tvoj dodir prlji moju kozu kao da me je vatreni jezicak liznuo.

Nasa spajanja postajala su svaki put sve snaznija. Saznanje da si tu, da si prisutan, iako nisi pored mene, pokretalo je lavinu.

Uvek posle toga, plakala sam.
Plakala sam, jer nisam znala da li placem zbog strasti, predaje ili uzasa sto si ti, andjeo ili djavo, zaposeo moj um, moje telo.
I sto nemam dovoljno snage da se tome suprostavim...
Da se otrgnem...Da prekinem ludilo.

O, pokusavala sam...
Mnogo puta sam pokusala da se izvucem iz kandzi strasti koja je potpuno zagospodarila mojim razumom, mojim telom.

Uspevala sam ponekad.
Na kratko...
A onda sam ti se predavala sa jos vise zara, zelela te jos ludje...
Pa ponovo plakala.
Kajala se!
Vrtela se u zacaranom krugu, plesala na tankoj zici razapetoj iznad provalije.
I plasila se,plasila se da cu svakog trena pasti, strmoglaviti se, odleteti u bezdan. Odakle povratka nema, znala sam to.
Krajickom preostalog razuma, sam znala!

Sve se ponavljalo, ritmicki, u pravilnim razmacima.
Svaka tvoja nova poruka budila je gladnu zver u meni...
Zeljnu tvoga tela, tvojih dodira...
Dok citam, dok citam ono sto pises, tresem se, gorim...
Od zelje, strasti, a posle...

Gorim na lomaci stida, svoje savesti, osecanja krivice...
Kajanja..
Besa...
Mrzim sebe jer ne mogu da ti odolim, jer ne mogu da ti kazem NE...
Jer te zelim...
Ludacki...
Divlje...

Posle...
Ponovo gorim...
Stid, strah, krivica, nemoc....

Znala sam da ne smem da te vidim. Oduvek sam znala da nikada ne smem. Jer, ovakva strast, u ovoj imaginarnoj vezi, ostavila me je bez daha.
Bez razuma.Sta bi se dogodilo da se sretnemo....

Onda tesim sebe da se zapravo nista nije dogodilo, da medju nama nicega nije bilo, kao sto i nije. Osim u mojoj masti.

A opet, znam...
Da bilo je...
Da je sve stvarno...
Da ja to osecam zaista...
Da ja jesam sa tobom svakom cesticom svog tela i svakim delicem svog srca.
Ti samo fizicki nisi prisutan...
Ali si tu...
Uvek si tu...
Prisutan i ne das mi mira.

Izgubila sam san, mir. Osecam da sam opsednuta...
Ne spavam, ne jedem, ne zivim. Ubija me osecaj krivice.
A nemam snage da se otrgnem.

Pred sobom se pravdam da to sto radim nije prevara, da se nista od svega nije dogodilo, a znam da se dogodilo sve...
I da je stvarno...
Toliko stvarno da mogu da osetim i dodire, i poljupce, i miris, i dah..
I ukus tvojih usana...
Mogu da osetim tebe...

Tuga koju osetim, svaki put kada ti kazem da nicega nece biti medju nama, stvorena navika da si tu, sa mnom a znam da nisi...

Strah da necu moci bez tebe, da ce mi ova nasa ili moja magija nedostajati... Sve to i jos mnogo toga, teralo me je da iznova i iznova odlazem trenutak kada cu reci konacno NE i prekinuti to ludilo koje je zaposelo moje telo i moj razum, to ludilo koje sam sama zapocela, koje sam ja zapocela...

Plasila sam se da ces mi se smejati...
Brinula o tome sta ces misliti...
Znala sam da je sve to za tebe samo igra...
Igra kojoj sam ja dala na znacaju, dodala na tezini i pretvorila je u ozbiljan odnos.

Govorio si da sve to nije nista, da je samo igra, samo masta...
I koliko god da je to tebi bilo nista, meni je bilo sve...
Osecala sam se kao zaljubljena devojcica...
Ponasala sam se tako. Zapostavljala sam svoje obaveze...
Drage ljude...
Mucio me osecaj krivice.

Ceznem za tobom...
Strah me je..
Zelja za tobom se svakoga dana povecava, ne smanjuje se, ne jenjava.
Jaca...
I preti da me potpuno unisti.

Ostatkom razuma, onim malim delicem koji je ostao nezaposednut tobom, odlucila sam da sve to prekinem.

A bolelo je.
I boli, vise od pravog rastanka.
Gusim se, placem!
Tresem...
Ne mogu da verujem sta mi se dogadja...
Ne mogu da verujem da mi se dogadja...

Moja poruka zvuci, ne odlucno i cvrsto reseno...
Zvuci kao molba....
Kao molba tebi...
Da shvatis i da mi ne dozvolis da odem...

Boze, kakve gluposti pisem. Odakle i kako da odem? Kako da odem kada nikada nisam ni dosla, nikada nisam ni bila.
Potpuno sam se pogubila.

Ponovo, po ko zna koji put, pitam sebe - gde je granica izmedju stvarnosti i maste? Da li postoji?
Ili sam i to izmislila, izmastala.

U trenutcima kada razum uspe da se probije kroz ludilo u kome sam vec dugo, ja znam da svaka potisnuta zelja postaje hiljadu puta jaca od one koju uspemo da ostvarimo.I znam da se svi mnogo cvrsce i mnogo jace vezemo nevidljivim, ali jakim nitima za ono sto nismo uspeli da ostavarimo.

Znam da je sustina mog ludila, ovoga sto mi se dogadja, to sto nisam u stanju da ostvarim svoju zelju.

Trenutak kada je razum nadvladao moje ludilo, iskoristila sam da sakupim svu preostalu snagu i kazem sebi...
DOSTA JE BILO ...
Kazem tebi...
Prekinem to ludilo...

Vratim se pre svega sebi,a potom i onima koje volim i koji vole mene...
Vratim u stvarnost, u zivot, u svoj svet...

Nisam ni malo ponosna na sebe zbog svega sto jesam i svega sto nisam ucinila za svo ovo vreme koje sam provela u vrtlogu strasti, maste,ludila....

Jesam ponosna na sebe,sada!

Sto sam skupila snage da izadjem iz zacaranog kruga u kome sam predugo bila. Sto sam uspela da prekinem to ludilo i tu opsednutost...
Sto se polako, laganim koracima, koracima bolesnika koji je tek ozdravio, tek mu se pomalo vraca izgubljena snaga, vracam sebi...
Svojoj porodici...
Svom zivotu...