Šarenilo mojih malih emocija

Uvik kad čujen Graša, a meni odnekud miris Dalmacije, fritula što on nona misila još zoro a mene budila ds ih jeden vruće.
I sitin se one štorije o Ane, što joj onaj furešt Ante naprsvijs dite i odmaglija nekim prikooceanskim brodon u bili svit i nikada se vratija nije.
I nikada mi nije bilo jasno kako neko ko se zove Ante, može bit taka beštija a sveto ime nosi. Jer, nona je tvrdila da je sveti Ante stvoen da ljude, naročito dicu, pravi boljima, da može da dici rasvitli pamet. Pitan nonu, a jel ima taj sveti Ante toliko vrimena
da se brine za svu dicu na svitu. Ona mi uputi pogled koji san razumila, a značio je , - muči, i ne sprdaj se sa svecima.
E, moja nona, fritule, suve smokve za Božić,...  

E Mare moja, natera mi suze na oči. "Nije vrime od nedije za u poje poć" Još nam triba živit da ovoj dici ostavimo koje slovo kako je nekad bilo.

Moja baka Ana je u ravnicu doneta u naručje svoje majke Stane sa mora, iz srednje Dalmacije. Bilo je to posle velikog rata, kralj je lično poslao voz po njih gladne i napaćene nemaštinom. Kako su stizali u Panoniju tako su se upisivali u najbližu crkvu, bila ona istočna i zapadna. Sve do devedestih se zadržala ta konfiguracija, jedno selo pravoslavno, drugo katoličko, a narod isti, lepog lica i žuljevitih ruku. Ženili se i udavali međusobno, obrađivali izdašnu zemlju, na poselima pričali o starom kraju... O ružnom što se posle desilo nećemo ovaj put, nek odstoji malo, dok se glave ohlade i mera na kantaru smiri i pokaže stvarnost dobitka i gubitka. Dotle nek se peva, pa kud stignemo.