Šarenilo mojih malih emocija

DELOVI DNEVNIKA LENKE DUNĐERSKI: Do sada neotkriveni detalji najtužnije srpske ljubavi

Ljubavna priča Laze Kostića i Lenke Dunđerski ispričana je stotinama puta, nažalost nikada do kraja i time obavijana velom misterije. Bura koja je kovitlala u njihovoj duši i srcu tek se nazire kroz stihove i stranice dnevnika čuvenog pesnika, ali smo više od veka bili uskraćeni za ono što je u sebi nosila mlada Lenka (30 godina mlađa od Laze).

Jelena Lenka Dunđerski (21. novembar 1870. - 8. novembar 1895.) bila je ćerka Lazara Dunđerskog, imućnog Srbina u Vojvodini, velikog proizvođača i trgovca žitom i dobrotvora. Bila je mezimica i ponos svoje bogate i ugledne porodice, a krasila ju je izuzetna lepota, plave oči, vitak stas i izuzetna pamet: govorila je nekoliko jezika, svirala klavir, putovala. Laza Kostić i Lenka Dunđerski, prvi put su se sreli u Čelarevu, 1891. godine kada je ona imala 21, a on 50 godina. Naredne četiri godine često su provodili vreme zajedno. Laza je po dolasku iz Cetinja često odsedao kod njih u porodičnom Dvorcu Dunđerskom i Hotelu „Kraljica Jelisaveta“. Između njih se rodila ljubav, ali je Kostić odlučio da se povuče, najpre u manastir Krušedol, a zatim se, na predlog Lenkinog oca, oženio Julijanom Julčom Palanački iz Sombora. Lenka je umrla iznenada, navodno od tifusne groznice 8. novembra 1895. godine u Beču u 24. godini života. Sahranjena je u Srbobranu, u kripti porodične kapele „Sveti Đorđe“.

Danas, 120 godina kasnije, na površinu isplivala je istina o svoj tragediji i okrutnosti ove ljubavi, o beskompromisnoj borbi lepe kćerke bogatog Dunđerskog, ali i njenoj nesposobnosti da se izbori sa patnjom, kao i o strahovima i kukavičluku Laze Kostića, i na kraju "krvava" istina o Lenkinoj smrti.

Dnevno.rs dobio je ekskluzivnu priliku da objavi delove dnevnika Lenke Dunđerski koji obuhvata period od dana kada je upoznala Lazu Kostića pa sve do dana njene smrti, a koji je godinama bio skrivan od očiju javnosti. Dnevnik daje uvid u najtananija i najdublja Lenkina osećanja, u svo njeno poštovanje, obožavanje i impresioniranost Lazom Kostićem, u njenu poletnu i neprolaznu želju da će postati njegova saputnica, kao i to da ona nikada nije prestala da veruje u njihovu ljubav, čak ni onda kada se legendarni Somborac oženio drugom ženom...

Prenosimo neke rečenice iz dela Lenkinog dnevnika, koji baca i sasvim novo svetlo na njene poslednje dane. Uprkos zvaničnoj verziji njene porodice koja kazuje da je Lenka umrla iznenada od "tifusne groznice", iz dnevnika gotovo sa sigurnošću može da se zaključi da je Lazina draga rešila da sebi oduzme život i to mu pokloni kao "večni dar".

Leta gospodnjeg 1891. godine

* Danas sam ga videla prvi put. Ima gibaк, ponosit hod, prinčevsko držanje. Razbarušene je kose, uzvinutih brkova koji više odaju neki teatarski efekat, očiju оkruglih i ispupčenih, u kojima sе ogleda velika umnost i duševna dubina...

* Gospodin Laza je sve dame šarmirao, a meni je udelio komplimente na pet jezika. Čini mi se da je svoje oči upirao najviše u mom pravcu. Kasnije mi je rekao da ne postoji klavirska kompozicija koja bi izrazila nezemljasko plavilo mojih očiju. Da, baš se tako izrazio i još, da će ovo letnje popodne uneti tranji nemir u njegovo srce...

* Da li je srce slobodno gospodinu Lazi? Znam da je raskinuo jednu veridbu. Kada sam mu ponudila spomenar da se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovolnjo za smišljanje stihova dostojnih mene.

* Znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim ni mladiće u Beču. No, ja nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao?

Preneto sa FB

A s koliko nade čekamo jutro, novi dan...Kao, promeniće se nešto, biće bolje,
rane će se zalečiti same, preko noći, onako...same od sebe. Baš će nam taj
nadolazeći dan rešiti mnoge nedoum,ice, odgovoriti na pitanja, prolećeće zasjati,
trešnje jedva čekati da nekoga zaslade i da će još kroz rosu neko koračati da ih ubere....
Kad ono,- ista priča: poplave, neuspeli pregovori o pomirenju, ili bar razumevanju medju
narodima....Jedno dete se bori za život u Gradskoj nbolnici, kažu stanje kritično, plate će povečati kad nam bude bolje, vestima o poplavama počinje informativni program a još ni svanulo nije....
I tako. U krug. Kao ringišpil.