Šarenilo mojih malih emocija

ALBATROS ( Bodler )


Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
ladja što nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu k’o veslima na obadve strane.

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.

Nekad sa mislima, svojim razmišljanjima odlutam negde, jako daleko. Baš kao i danas. Zapitam se koliko sam daleko od ljudi, koliko sam im strana. Ponekad mi se čini da sam neshvaćena. Da...tako se sada osećam.
Čini mi se da gubim osećaj i komunikaciju sa ljudima. Imam mnogo toga da kažem ali usne kao da žele da ćute, ne želeći da izuste ni jednu rečenicu. Da li bi mi bilo lakše kada bih rekla sve što imam?!

Ovo je samo moj "trenutni" šareni osećaj.

Koliko i kakvih reči sliveno na ove stranice, a tako malo romantike...
U jednom životu, u življenju koje traje, nekih... 6000? godina... Zar je moguće naći nepronađeno, zar je moguće napisati nenapisano, doživeti nedoživljeno..? Izlasci i zalasci Sunca su uvek tako isti, očekivani, a uvek tako različiti... onome ko ume da gleda. Svi smo mi isti... A tako neponovljivi. I uvek novi, uvek sveži, čak i kada smo tužni. Ili ljuti. :???:

blablatiner ::

Kontrast