GUBITAK VOLJENE OSOBE

teška tema...

OCU MOM


Znam da su ti poslednje reči bile moje ime.
Znam da si sklopio oči spokojno i sa osmehom na licu.
Znam da si sada konačno srećan.
Znam da si znao koliko ćeš mi bola naneti,
Ali si isto tako znao koliko je tvoja ćera jaka.

S ponosom izgovaram tvoje ime,
S ponosom nosim tvoje prezime,
S ponosom gledam u tvoju sliku,
Jer sam ponosna što si bio moj otac.

Nisam stigla da ti stegnem ruku na kraju,
Napustio si me bez ijedne reči...nisi hteo da znam.
Koliko sam ti zahvalna na tome, toliko sam i besna.

Besna sam što si me prerano ostavio,
Što si mi ostavio samo ime isklesano na crnom mermeru...
Ali dok stavljam jednu ruzu na njega i prelazim prstima po tvom imenu
Osećam da si i ti ponosan na mene.

Znam da me gledaš od gore...osećam ponekad tvoju ruku na ramenu,
Čujem tvoj glas u tišini noći, pričam sa tobom, kao što smo nekada pričali.

Bila sam tvoj sin, tvoja ruža
Vodio si me svuda sa sobom...kao kofer...
Poklanjao si mi osmehe, lepotu kakvu samo otac može da da.

Zaspao si...sklopio svoje,setne oci i sa osmehom na licu otišao...tiho...bez pompe.
Učiniću sve da tvoja ćera bude ono što si uvek govorio da ću biti - nesalomiva.

Volim te tajo, sada i zauvek.

klara ::teška tema...

da znam da je,,ali je iz moje glave,i srca..HVALA ŠTO SI JE PROČITALA

LEO---hvala na tome od srca,,

boli...

Od tada je proslo mnogo godina,ali svaka bolnija od druge,i uvek pitanje?mozda je trebalo probati jos ovo,a ustvari ucinili su sve sto su mogli,cak i vise od toga.Nikom nista nisam verovala,dovela sam lekare iz Svajcarske,samo su klimali glavama da su nemocni da ne mogu nista.jedino sto su mogli je to da nema bolove.Sa svoje cetiri godinice znala je da ide kod tete Andjela cuvara koja ce je cuvati i paziti,kao u skolici samo sto nece dolaziti kuci,a mamili i brat 7god ce joj stalno pisati,i jednom ce doci kod nje i ostace za stalno.Na tome je strasno insistirala.Sve vreme sam bila sa njom,nisam je ispustala ni kad spava,gledati sopstveno dete kako odlazi je (nemam izraz za taj osecaj,jos ga nisu izmislili).Pa to je deo tebe,stvoreno ni izcega tvoja krv tvoje meso,to si ti,a nemocan si.Kaze ,mamili nista me ne boli nemoj da plakis necu ni ja, zasto ti je kosica tako odma bela,jel te boli nesto,sad cu da zovem Micu(doktor).Dva dana pre nego sto je otisla stalno me je molila da ne zaboravimo da joj pisemo,drzala me za ruke i stalno mazila,kaze da sam najlepsa mamiska na svetu,jedina i njena.Tog dana(prosto sam znala)umrla sam pre nje, u dusi praznina,bol neopisiv,neizmerljiv.Na mojim rukama,obraz uz obraz,sa osmehom u lepim okicama.Drzim telo mog tela,krv moje krvi,mrtva a ziva,disem,pokusavam da joj predam taj vazduh .Samo se glavica spustila... Nismo zaboravili da joj pisemo,svako pismo je imalo adresu posiljaoca. Nijedno se nije vratilo

Zivis...nekako

leo ::Zivis...nekako

da živimo,,,sa puno tuge i boli,,to nije život,,
nego već na pola mrtav...

Izbalansiras negde unutra,da ne vide svi,a tebi kako bude

Kao sto rece Klara...teska tema.
Sta god rekla, neprikladno je...
Mozda je ipak prikladan Mika Antic.

Ljubim vas obe


Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju
da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju
da prebrodiš trenutak,
jer trenutak je teži
i strašniji i duži
od vremena i večnosti.
~ Mika Antić ~

leo ::

Od tada je proslo mnogo godina,ali svaka bolnija od druge,i uvek pitanje?mozda je trebalo probati jos ovo,a ustvari ucinili su sve sto su mogli,cak i vise od toga.Nikom nista nisam verovala,dovela sam lekare iz Svajcarske,samo su klimali glavama da su nemocni da ne mogu nista.jedino sto su mogli je to da nema bolove.Sa svoje cetiri godinice znala je da ide kod tete Andjela cuvara koja ce je cuvati i paziti,kao u skolici samo sto nece dolaziti kuci,a mamili i brat 7god ce joj stalno pisati,i jednom ce doci kod nje i ostace za stalno.Na tome je strasno insistirala.Sve vreme sam bila sa njom,nisam je ispustala ni kad spava,gledati sopstveno dete kako odlazi je (nemam izraz za taj osecaj,jos ga nisu izmislili).Pa to je deo tebe,stvoreno ni izcega tvoja krv tvoje meso,to si ti,a nemocan si.Kaze ,mamili nista me ne boli nemoj da plakis necu ni ja, zasto ti je kosica tako odma bela,jel te boli nesto,sad cu da zovem Micu(doktor).Dva dana pre nego sto je otisla stalno me je molila da ne zaboravimo da joj pisemo,drzala me za ruke i stalno mazila,kaze da sam najlepsa mamiska na svetu,jedina i njena.Tog dana(prosto sam znala)umrla sam pre nje, u dusi praznina,bol neopisiv,neizmerljiv.Na mojim rukama,obraz uz obraz,sa osmehom u lepim okicama.Drzim telo mog tela,krv moje krvi,mrtva a ziva,disem,pokusavam da joj predam taj vazduh .Samo se glavica spustila... Nismo zaboravili da joj pisemo,svako pismo je imalo adresu posiljaoca. Nijedno se nije vratilo

sta napisati posle svega ovoga, mislio sam za sebe da sam najnesrecnija osoba osoba na planeti..postojano pod lijekovima, ako jedan ne uzmes u propisano vrijeme, onda si ponovo na pocetku i zivot ti je u opasnosti, a ja zaboravljam piti lijekove ne sto teram inat zivotu nego jednostavno ponekad stane mozak.I sad kada sam ovo procitao. sta moja neizvesnost znaci naspram vas sudbine...ja sam jos uvijek ziv.ako ce neko zeljeti da place za mnom znace gde...Logicno pitanje je dali se sve moglo izbeci, kopa me to a ipak u sebi znam da nije moglo.Naucio sam ovih godina dana smrt prihvatam kao logicni zavrsetak onoga sto se kaze...na zemlji smo samo privremeni gosti.... no radi se odevojcici od 4 godine..ne uklapa se.Ne ne znam kako vam je pri dusi, ne znam da zivite zato sto morate ima ih jos o kojima brinete, ne znam da ste hiljadu puta pozeljeli dq skocite u raku zajedno snjom, ne znam da ovde kuckate samo radi zaborava .Glupo je reci zivot je to i nosi svako0jake probleme no ipak nadjite snage u sebi tek toliko da mozete odnositi cvijece na grob i nikada je ne zabnoraviti, ona spava u vasem srcu...ne budite je....

Naucila sam da placem unutra



Moje suze padaju na gore

Pitanje je teško za svakog imalo moralnog stvara. Gubiti je teško i što nam je gubitak bliži on je i teži.
Kažem teško je ali ima i težih stvari u životu koje nam život okreću i pored kojih živimo. Nekada je smrt dar Božija za prestanak patnji.
Samo uzdizanje iznad stvarnosti nam daje snagu.
Juče je neponovljivo i kao takvo ga treba i gledati. Pošto ne znamo hoće li nam Gospod pokloniti sutra uživajmo u ovome sada.
Rekao bi još mnogo toga ali bi to verujem bilo kao filozofija shvaćeno pa neću.
Kad čovek doživi susret s Gospodom onda to gleda sasvim drukčije od nekoga ko takav susret nije imao.
Kad ti je život poklonjen posle saobraćajke i kad samo On može reći da će se život nastaviti ili ne, onda čovek postane svestan da je smrt samo odlazak a ne umiranje. Mi koji patimo za gubitkom u stvari iskazujemo svoju nesvesnu posesivnost i ne razmišljajući o onome što je taj odlazak doneo onome ko je otišao. Vidimo samo našu bol a ne i njega.
Tu stajem.

Susret takve vrste,zna da bude ovozemaljsko otreznjenje,jer znas i video si sta je tamo

Po nekad kazem sebi,njemu je bila potrebnija nego nama,ali utehe neme,bol samo raste

Poštovana gospođo jako dobro razumijem vašu bol i suosjećam sa vama.
Vjerujte u dobrotu njene duše koja je kao takva trebala Gospodu i on ju je pozvao. Nemojte osuđivati sebe nego živite u vjeri da joj je i sada lijepo i da nije bez razloga otišla u carstvo Božije. Vjerujte da je i sada ona sa vama i svojim sinom, da ga promatra i da će mu biti pomoć u životu.
Naučite ga da prihvati a ne da se stalno pita. Naučite ga što je vrijednost u tome što je imao nju za mamu.
Mogao bih vam još dugo dugo o tome pisati aki znam da ste vi jako razumna i da ćete sama naći sve načine.
moj pozz.

ZA LEA
Čovek niti razmišlja a niti misli na nešto loše dok to ne doživi.Ne ne znaš šta je tamo ali znaš šta je pred vratima. Počneš drukčije vrenovati život i skroz ti drukčiji ciljevi postaju prioritet.Vrednosti za koje si pre samo znao da to jesu sada ti postaju jako važne.
Gledaš na sve drugim očima.

KO MANJE ZIVI TAJ MANJE JADA ZNA...
nekako mi se cini da sam tekst ovakvog sadrzaja video i ranije ai pak nisam mogao da ga nadjem kad san pozeleo da ga komentiram..no evoga tu je ..idemo
Humanoidu kao najsofticiranijem clanu zivotinjskog carstva izgleda priroda uskratila jedan bitan chip a to je chip za odgovornost..Na tom nivou zakazalo prvo drustvo a zatim i pojedinci.
drustvo....kako se moglo u saobracajnoj napisati ..vozilo ispravno..
pojedinac..kad upalis auto bilo kako pritisnes kocnicu i ako papucica propadne nemas je i ne ides dalje...sve je dalje ruski rulet pa kome se zalomi..Ponocna je imala tu nesrecu da se sve slomilo preko ledja njenih najmilijih..zalosno zaista..
Glupo je sada traziti krivce kad je gotovo sve, rezultat toga su dve unesrecene porodice i niz posrednih i neposrednih cinitelja...Vrijedno je medjutim upitati se dali je neko spreman, obucen da izdrzi takav pritisak i dozivi utisak neposredne katastrofe , izgubi clana svoje porodice i ponovo se vratiti zivotu kao sto je bio ranije.Drage osobe sa kojima zivimo dijelimo dan, noc svaki veseo trenutak ili tuzni, tek kad nestanu shvatimo koliko nam fale, koliko smo usko povezani u svim segmentima zivota... Dali je ponocna bila spremna na to? nije ..i niko na njenom mestu ne bi bio.. treba joj malo vremena da udje u tokove zivota da malo ocvrsne..no nece zaboraviti..voljeni se ne zaboravljaju...ostaju uvijek u srcu... HIPOKRIZICNO JE RAZMISLJATI sta bi bilo kad bi bilo.Da sam ja vozila, da nismo izmenjali mijesta..napominjem, ni vi ni vasa seka niste direktni ucesnici katastrofe,i ne prebacujte sebi nije na vama bio izbor...nije sudbina u pitanju, kad ima negativnih okolnosti u nizu....rekao bih na kraju da najmilije nikad ne zaboravljamo, prisecanje na dragu osobu ce uvijek biti bolno..kao i u slucaju madam Leo...no imate jako jako valjan razlog da zivite , jer vas svakog jutra na posao isprate okice koje pitaju, pogled koji vas svuda prati, vi mu samo poklonite osmijeh i bice sve u redu.....Dali je iluzorno reci da nikada u zivotu necete biti sami, decko ce porasti i znati da ga je odgledala teta i da ce morati biti zahvalan njoj a ona njoj ce srce biti puuuno..SAd su mi uveliko jasni oni tamni avatari...no dajmo vrijemena... s postovanjem...